СРПСКО ПРАВОСЛАВНО ПОЈАЊЕ

Већина композиција на садашњем репертоару нашег мешовитог хора има извориште у традиционалном једногласном црквеном и народном појању, скупљеном и обрађеном од стране Корнелија Станковића, Стевана Мокрањца, и других српских композитора.

Друга значајна тачка је стара српска музика, чине је средњевековни мотиви (XIV-XVIII век), а изводе углавном солисти уз пратњу исона.

Трећу групу музичких састава, које изводи српско певачко друштво Слога, чине богослужбена и уметничка дела великих руских композитора.

Ми смо издвојили три текста о историји посебно црквеног појања код Срба. Желимо да вам представимо труд људи који су се и у најтежим временима трудили да оставе сведочанство о српској култури. Осим тога, циљ нам је да прикажемо да неке посебности наших крајева нису везане само за Сарајево.

Материјал је преузет са:

http://www.svetosavlje.org/pojanje/index.htm

Пречишћен је и обрађен у HTML формату. Овом приликом се захваљујемо уредништву страна Светосавље.орг на овим драгоценим текстовима.

НАРОДНО ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ У XX ВЕКУ — Даница Петровић

Изузетно значајну грађу са овог простора оставио је музичар и учитељ Петар Ж. Илић. По наговору Стевана Мокрањца, он је 1907. године прихватио место професора музике у српској гимназији у Скопљу, одакле је са угледним и школованим Србима обилазио православне храмове и српски живаљ у Косовском вилајету. На тим путовањима редовно је бележио све облике народног певања. Нашу пажњу посебно привлаче сачувани записи црквеног појања — Литургије и Опела. Ове напеве Илић је записао пo певању муслимана, чији су се дедови потурчили почетком 19. века када се насилно турчила читава Хоча. Они су потом своју децу и унуке кришом учили црквеном појању, које називају Савино пејење, преносећи им тако аманет да су потомци св. Саве. Записи њиховог певања јединствени су сачувани примери српског појања на овом простору почетком века.

читај цели напис

ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ И ЦРКВЕНА МУЗИКА — Димитрије Стефановић

Усмена традиција. Појати, успојати значи уздићи гласом литургијски текст, обликовати га мелодијом и учинити га на тај начин разумљивим и себи и другима. Појање се највећим делом преносило, као што смо већ рекли, из „устнаго преданија”. Веома мали број појаца је знао ноте. (...) Писмена традиција била је привилегија мањег броја монаха који су писали и певали по неумама.

читај цели напис

ПОЈАЊЕ КАО ПРЕДМЕТ ИСТРАЖИВАЊА — Дaница Петровић

Веома актуелно питање — како да се забележи и од пропадања и различитих страних утицаја сачува српско народно црквено појање — уочио је још митрополит Стефан Стратимировић крајем 18. века, а детаљно га је образложио горњокарловачки епископ Евгеније Јовановић у писму упућеном из Плашког митрополиту Јосифу Рајачићу 1847. године. Тридесетих година 19. века у појединим српским држвама је већ увођено и вишегласно хорско певање, што је захтевало постојање одговарајућег нотног материјала, односно одређеног броја хорских композиција, барем за Литургију. Прве хармонизације српског народног црквеног појања писао је и у цркви изводио тек Корнелије Станковић, почев од 1855. године.

читај цели напис