СЛОГА САРАЈЕВО :: Српско певачко друштво :: Појање као предмет истраживања

СРПСКО ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ КАО ПРЕДМЕТ МУЗИКОЛОШКИХ ИСТРАЖИВАЊА

С обзиром на то да је српско црквено богослужбено појање представљено у уводном излагању Димитрија Стефановића ми ћемо се задржати на развоју теоретске и научне мисли посвећене српској православној богослужбеној музици.

Европска музичка историографија, богата и трајањем и делима, бавила се од самих почетака и византијском музиком.1 У Русији се интересовање за постављање теоријских основа црквеног појања јавља у 18. веку,2 док проучавање рукописних извора цвета током 19. века, тачније све до Октобарске револуције.3 Као наследници византијске уметности Грци и Јужни Словени су после пада Цариграда наставили црквену праксу са раније усвојеним обрасцима појања. Рани средњовековни грчки теоретеки музички приручници из 11-13. века углавном су доносили преглед неумских знакова, или су репродуковали грчке античке ставове о музици, неповезујући их са свакодневним деловањем црквених појаца.4 Новији теоретски приручници на грчком језику, сачувани у аутографима и преписима 14-15. века, посвећени су неумској нотацији и практичном учењу појања. Писали су их угледни цариградски и светогорски музичари (Јован Кукузељ, Јован Ласкарис, Мануил Хрисафис и други).5 Са малим изузецима овакви текстови нису били предмет ширих истраживања. У намери да подстакне проучавање византијских списа о појању Аустријска академија наука је у новој серији Monumenta Musicae Byzantinae — Cоrрuѕ Ѕrірtorum De Re Musica — објавила критичка издања три таква трактата: два из 15. века (јеромонаха Гаврила и Мануила Хрисафиса) и једног из 16. века (Крићанина Јеронима појца).6

Интересовање за црквену музику у 19. веку било је на читавом Балканском простору део национално — романтичарских тежњи да се сакупи и афирмише народно уметничко благо, како световно, тако и духовно. Неумска музичка писменост наслеђена из ране средњовековне праксе била је у грчкој цркви и у поствизантијском периоду шире прихваћена него код Срба и Бугара. О томе сведочи неупоредиво већи број сачуваних грчких неумских рукописа.7 Упркос томе црквено појање се и код Грка најчешће преносило усменим путем, а учење појања и неумске нотације представљало је значајан проблем за свештенослужитеље, монахе и лаике, који су појали у црквама. Ослањајући се на основне принципе солмизације у западноевропској музичкој теорији грчки архимандрит Хрисант (1770-1846) је око 1814. године спровео реформу касновизантијеке неумске нотације и црквених напева.8 Овакав његов рад имао је у почетку више противника него присталица. На захтев цариградског патријарха, Хрисант је чак једно време био протеран у место Мадитос у Галипољу, по чему је и добио назив „из Мадитоса”. Тек када је утицајем случајних околности један грчки митрополит чуо појање његових ученика, који су се тој вештини научили „за десет месеци, а не за десет година, колико је било потребно по старом методу”, Хрисантов метод је добио сагласност Светог синода Грчке цркве, а он је са своја два ученика, Григоријем протопсалтом и Хурмузијем библиотекаром (архиваром), слободио наставио рад.9 Делом „Mega Theoretikon” у којем објашњава свој метод бележења црквених напева и нов начин учења црквеног појања, Хрисант је заслужио место једног од најзначајнијих представника просветитељства у Грчкој.10

На сличност проблема којима су се бавили и грчки и српски појци у првој половини 19. века указују сачувани и до сада објављени историјски и музички списи.11 Веома актуелно питање — како да се забележи и од пропадања и различитих страних утицаја сачува српско народно црквено појање — уочио је још митрополит Стефан Стратимировић крајем 18. века, а детаљно га је образложио горњокарловачки епископ Евгеније Јовановић у писму упућеном из Плашког митрополиту Јосифу Рајачићу 1847. године.12 Тридесетих година 19. века у појединим српским држвама је већ увођено и вишегласно хорско певање, што је захтевало постојање одговарајућег нотног материјала, односно одређеног броја хорских композиција, барем за Литургију.13 Прве хармонизације српског народног црквеног појања писао је и у цркви изводио тек Корнелије Станковић, почев од 1855. године.14 Сличан процес је у Руској дркви започет још половином 17. века, а окончан је током 18. века,15 док се у Бугарској одвијао тек крајем 19. века. Упркос појединачним примерима вишегласних песама у грчким неумским рукописима и збивањима на острвима и у удаљеним епархијама (Беч, Пешта) током 19. века,16 у Грчкој цркви хорско певање није никада прихваћено.17

* *

Два основна облика бављења српским црквеним појањем у 19. и 20. веку су: 1. нотно записивање напева, праћено понекад занимљивим уводним текстовима историјског или аналитичког садржаја; 2. трагање за неумским рукописима, проучавање најразличитијих историјских и музичких извора и успостављање континуитета српске црквене музике од средњег века до данас.

1. Нажалост, прве деценије 19. века су још увек биле време музичке неписмености међу Србима. Појединци су у школе уводили нотално певање (Н. Бурковић, П. Радивојевић, А. Морфидис), али је прави напредак учињен тек доласком, младог, своме роду оданог Корнелија Станковића. На потребу да се нотама забележи црквено појање њега су упућивали Вукови следбеници у Бечу, затим руски посланик, прота Михаило Рајевски, и српски патријарх Јосиф Рајачић. Том сложеном задатку Станковић је пришао са пуном професионалном и националном одговорношћу, а за собом је оставио три штампане књиге, седамнаест рукописних свезака црквених песама хармонизованих за четири гласа и педесетак листова једногласних записа карловачког појања.18

Срећом Корнелијев рад је имао следбенике и међу свештеницима и међу лаицима, а крајем 19. и током 20. века на бележењу црквеног појања радили су многобројни свештеници, професори и ученици Карловачке богословије, Сомбореке препарандије, Српске велике гимназије у Новом Саду. Они су у Сремским Карловцима, Новом Саду, Сарајеву, Пакрацу, Осијеку, Сомбору, своје записе штампали или су их једноставно умножавали за свакодневне практичне потребе.19 У исто време Стеван Мокрањац је у Краљевини Србији с муком покушавао да се избори за штампање свога Осмогласника (прво издање 1908)20 и искључивање из школске праксе сасвим непоузданих појачких зборника са трилама Николе Трифуновића.21

У периоду између два светска рата поједини од поменутих зналаца црквеног појања наставили су са радом на записивању црквеног појања (Б. Цвејић, Ј. Козобарић), а придружили су им се и Н. Барачки, Б. Јоксимовић, В. Ђорђевић, Л. Лера. После другог светског рата овој поворци се, поред већ поменутнх придружују епископ Стефан Ластавица и митрополит Дамаскин Грданички.22 Тако је обимна и вредна музичка баштина, која садржи и драгоцене примере такозваног „великог карловачког појања”, сачувана за будућност, упркос постепеном гашењу усменог предања, искључивању наставе црквеног појања у грађанским и његовог претрајавања у богословским школама.

Етномузиколошки рад на записивању обиља црквених мелодија углавном је до сада окончан. Данас је могуће наићи на поједине напеве или мање познате песме, али неких већих изненађења на терену по питању репертоара и разноврсности напева, тешко да може бити.

Оно што пажљив истраживач може да примети пре свега у женским манастирима у којима се појање боље и више негује, то је начин извођења, ритам, боја гласа. У мушким манастирима традиција је сачувана само захваљујући појединцима. Већих и значајних центара за неговање црквеног појања у последњих педесет година у Српској цркви није било. Вероватно смо зато данас сведоци необичног и неочекиваног стања у нашој цркви да млади богослови и лаици са много елана усвајају грчку црквену музичку праксу, тражећи у њој аутентичну рановизантијску традицију, а занемарују вишевековну традицију свога народа и своје цркве.

Упркос томе што је у више варијанти нотама забележено, српско народно црквено појање је у свом богатству и разноврсности углавном непознато, како богословима, тако и музичарима. У богословским школама појање се учи по записима Стевана Мокрањца, а други нотни зборници су већини недоступни и непознати. У музичким и општим школама међутим, црквено појање није присутно чак ни као појам. Иако је појање сасвим специфичан облик музичког усменог предања, оно у послератном периоду није привлачило ни пажњу етномузиколога. Винко Жганец је био један од малобројних који је, бавећи се фолклорном музичком традицијом југословенских народа, писао између осталог и о српском црквеном певању.23 Академија наука Босне и Херцеговине основала је својевремено Одбор за проучавање црквене музичке баштине на југословенском простору, а као резултат рада тог Одбора објављен је један мањи зборник 1981.24 године.

Предговори појединим збиркама нотних записа српског црквеног појања представљају понекад изванредне есеје испуњене искреним романтичарским патриотизмом и љубављу према музици (К. Станковић);25 некад је то текст са практичним упутством за кориснике и са кратким историјатом појања (Бољарић — Тајшановић, Барачки), музичко — теоретска студија (Ст. Мокрањац)27 или актуелан, ангажован, позив да се приступи озбиљним критичким студијама црквеног појања, какав је 1896. године објавио Тихомир Остојић. Овај изванредан књижевни историчар и музички аматер пише: „Студија наше црквене музике је део византологије. И док се на многим византолошким студијама у нас доста привредило (на пр. књижевност, закони, атхитекгура) на музичком пољу није ни мотиком ударено.” Он указује на потребу да се црквене мелодије запишу, али и компаративно истраже у различитим православним срединама. Са искуством озбиљног исторнчара Остојић упозорава: „Много глава, а и много времена и, што није мање важно, много материјалних средстава ће требати за музикалну филолошко — историјску студију, да се грађа сакупи и да се реши проблем. Али то је ствар науке, а она може чекати; њој није главно кад ће бити него како ће.”28

И угледни историчар, филолог и политичар у Краљевини Србији, Стојан Новаковић, у тексту објављеном 1900. године, истиче да су црквени текстови у српској богослужбеној пракси праћени мелодијама о којима се мало или готово ништа не зна.29 Као историчар он без двоумљења уочава византијске основе нашег појања, али наслућује и остатке старо српског певања. Новаковића је на оваква размишљања подстакло предавање познатог француеког музиколога — византолога Жан-Батист Тибоа (Jean-Baptiste Thibaut) о црквеном певању Византинаца и Словена, које је слушао на свечаној седници Руског Археолошког института у Цариграду,30 као и истраживања која су француски калуђери у то време обављали у Сирији и у Малој Азији. На Новаковићев текст у Караџићу одмах је одговорио Петар Деспотовић, просветни надзорник у пензији, некада ученик сомборске препарандије, а потом учитељ у Пакрацу, показујући своје далеко прецизније познавање историјата српског појања, стечено на основу студија Јована Рајића и Димитрија Руварца.31

О српском црквеном појању су писали и Мокрањчеви следбеници и поштоваоци Петар Коњовић и Коста Манојловић. Коњовић се као музички писац није бавио истраживањима, али је веома прецизно размишљао о овој проблематици, користећи се списима својих претходника и савременика.32 Коста Манојловић је припремајући збирку Мокрањчевих записа српског црквеног појања — Опште појање — припремио прву компаративну збирку напева.33 На значај упоредних студија различитих традиција православног појања указивао је још Стојан Новаковић (1900),34 а практичан покушај оваквих анализа учинио је Милоје Милојевић неколико деценија касније.35 О недоумицама својих претходиика и савременика, као и о целокупном раду Стевана Мокрањца на бележењу црквеног појања детаљно је писао Петар Бингулац.36 Све студије о црквеном појању настале у међуратном периоду односиле су се на новије српско народно црквено појање које је тада било, а и данас је, део свакодневне богослужбене праксе у Српској православној цркви.

2. Научна истраживања рукописних извора старе српске музике, на чију је неопходност Тихомир Остојић указивао крајем 19. века, биће започета неколико деценија касније. Истина неумски музички рукопис из манастира Хиландара поменуо је још 1884. године упорни истраживач старина архимандрит Никифор Дучић.37 Он је чак објавио једну страну неумског музичког рукописа, као пример старе нотације, не знајући да је у питању руски неумски (крјуки) рукопис из 12. века.38 Композитор и музички писац Коста Манојловић је покушао да слична истраживања подстакне у четвртој деценији нашег века. Он је систематски сакупљао податке значајне эа историју српске музике, а у манастирским ризницама и библиотекама је трагао за евентуално сачуваним неумским рукописима.39 Резултати његових теренских истраживања у манастирима и библиотекама у Србији били су на жалост више него скромни. Открио је један неумски рукопис у Народној библиотеци у Београду и један у манастиру Дечани. Срећом, упркос техничким тешкоћама, пред сам рат снимио је 12 страна двојезичног грчко — словенског рукописа Народне библиотеке у Београду, на којима су биле црквене песме забележене касновизантијским неумама, са творенијима „доместика кир Стефана Србина”.40 Није тада ни слутио да од ратних разарања спасава један од најзначајнијих споменика средњовековне српске музичке културе, историјски извор, који ће почетке српске музике из 19. пренети у 15. век.

Тек шездесетих година овог века ученици и следбеници западноевропске византолошке музиколошке школе Егона Велеса (Е. Wellesz) и Хенри Јулијус Тилијарда (Н. J. W. Tillyard), пре свих Милош Велимировић и Димитрије Стефановић, проширују истраживања неумске рукописне заоставштине са грчких и на јужноеловенске и руске изворе.41 Резултати научних сазнања у области литургике, језика, историје цркве, сликарства, археографије, као и жива црквена музичка пракса, били су путоказ и ослонац музиколозима у трагањима за музиком прошлих векова. Посебно значајан је био приступ хиландарској рукописној ризници, као и појединачним примерима словенских и грчких неумских рукописа сачуваних у библиотекама у светогорском манастиру Лавра, затим у Београду, Новом Саду, Сентандреји, Атини, Москви, Петрограду, Оксфорду, Ватикану, Букурешту, Јашију, Харварду (САД), на Малти.42

Археографском обрадом рукописа, музиколошком и језичком анализом песама, компаративном анализом грчких и словенких извора, дошло се до резултата који су омогућилс сагледавање неколико векова дуге историје српског црквеног појања (од краја 14. до половине 19. века). Проучавања неумских рукописа употпуњена су архивским истраживањима у Архивима САНУ у Београду и Сремским Карловцима, архивима Хрватеке у Загребу и Задру, Рукописном одељењу Матице српске, Архивама певачких друштава и црквених општина у Сентандреји, Трсту, Шибенику, Вршцу. Архивска грађа је омогућила праћење развоја црквеног појања током 18. и 19. века,43 као и његовог места у богословским и световним школама у 19. веку. Рукописна збирка манастира Хиландара са већим бројем неумских рукописа 18-19. века слика је завршне етапе наше средњовековне уметности.44 Интензивне везе Хиландараца и других Светогораца са Карловачком митрополијом, условљене су међутим, блиску повезаност два просторно, па и духовно удаљена православна центра.

Сва ова истраживања обављана су у историјском времену које није марило за црквену уметност и духовне вредности. Захваљујући академику, композитору и музичком писцу, Петру Коњовићу, у смутним годинама после другог светског рата основан је у оквиру Српске академије наука и уметности Музиколошки Институт (1948/49). Као први директор ове прве музиколошке научне институције у тадашњој Југославији, а и на Балкану, Коњовић је поставио основе истраживања усмеривши их на црквену музику, музички фолклор и општу музиколошку проблематику. Оно што није могао да учини на Музичкој академији у Београду учинио је у Српској академији наука. Његовом заслугом црквена музика је добила мало, повучено, али ипак значајно упориште. Близу четири века наше музичке прошлости спашено је од заборава, име кир Стефана Србина нашло се у највећој музичкој енциклопедији света,45 осветљени су путеви развоја црквеног појања на Балкасу, кроз драгоцене грчко-српске, српско-руске и руско-српске везе, дела кир Стефана, Николе и Исаије Србина снимљена су на грамофонске плоче, а композитори многобројних послератних генерација (В. Мокрањац, Д. Радић, С. Рајичић, А. Обрадовић, Р. Максимовис, В. Куленовис, Р. Бручи, Ј. Бошњак, И. Јевтић) унели су у своја дела изузетне, доскора сасвим непознате напеве грчких и српских средњовековних музичара.

Најновије промене које потресају све поре друштвеног живота код нас, изазвале су бујицу наглих и личних и колективних преокрета. Окретање цркви и традицији било је код многих неочекивао брзо, па зато вероватно и страствено, али и површно. До вечитих истина до којих се долази трпљењем и стрпљењем, лествицама које познају и узлазни и силазни смер, многи су пожелели да стигну пречицом, не марећи и да залутају новим странпутицама. Много је у томе силовитости, догматеке крутости, нетрпељивости, а изнад свега незнања. И тако, уместо да ново време истраживањима вишевековног живота црквеног појања донесе свеже, полетне и самопрегорне трагаоце и делатеље, у различитим публикацијама читамо текстове пуне идеолошки обојене нетрпељивости, елементарног незнања, игнорисања дугогодншњег студиозног рада претходника, непоштовања историјских чињеница, методологије научног рада и полемисања.46

Верујемо међутим, да је ово време посуновраћених вредности само пролазна фаза и да ће одговорна научна истраживања наставити своје упорно трајање, барем колико и у оним протеклим временима, која нису била склона црквеној уметности. Питање је само како ће младе генерације у изобиљу непроверених информација направити сопствену селекцију. У свим музичким, а и општим школама, историја музике се учи само по давно усвојеном моделу историје западноевропске музике. Историја византијске, старе руске и јужнословенске музике није нашла одговарајуће место у школским плановима и програмима. Иако припадамо култури која је створена на рубном подручју између Истока и Запада, култури у чијој су основи хришћанска православна вера и уметност кроз ту веру настала, ми или се отуђено окрећемо Западу потпуно игноришући своје корене, или сасвим некритички супротетављамо ова два света, занемарујући давно осведочене културне и уметничке успоне западноевропске цивилизације. Превиђамо на жалост чињеницу, да су и наши најумнији преци у својим делима управо успели да пронађу склад између ова два света, која већ близу два миленијума одређују европску цивилизацију.

Даница Петровић

ПРИЛОГ

Српско народно црквено појање у рукописним записима и штампаним зборницима

1. Корнелије Стаковић:

а) Записи и хармонизације српског народног црквеног појања настали у периоду 1854/55-1864, рукопис; Архив Српске академије наука и уметности, Београд, Историјска збирка бр. 7888, свезака 17 + 50 листова једногласких записа, као и препис Блажених из 1912; један препис Осмогласника налази се у Музиколошком институту САНУ (МИ Ан).

б) Православно црквено појање у србског народа, књ. 1, Литургија Св. Јована Златоустог, Беч 1862; књ. 2, Беч 1863; књ. 3, Беч 1864; фототипско издање све три књиге, приредила Д. Петровић, одбор за фототипска издања САНУ, Матице српске и Народне библиотеке Србије, књ. 16, Веоград — Нови Сад 1994.

в) Српско црквено карловачко појање, св. 1, Блажена 1-8. гласа, Српска академија наука, Београд 1922.

2. Мита Топаловић:

Осмогласник (1879) и песме за целу црквену годину, Архив Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Осмогласник су као предложени уџбеник појања 1891. године рецензирали професори Српске велике гимназије у Новом Саду Тихомир Остојић и Јован Грчић; Рукописно одељење Матице српске (РОМС), М. 5946.

3. [Светомир Димитријевић]:

Безимена песмарица по певању поп Ђуре Поповића, издао карловачки богослов Милутин Јакшић, Сремски Карловци 1885.

4. Тихомир Остојић:

а) Старо карловачко пјеније у српској источној православној цркви, као што поју ученици Српске велике гимназије у Новом Саду сваке недеље и празника на Св. литургији, за мешовити лик, Нови Сад 1887.

б) Православно српско црквено пјеније по старом карловачком начину, за мешовити лик (допуњено издање из 1887), Нови Сад 1896; треће издање деоница за сопран, Нови Сад 1902.

в) Православно српско народно црквено појање, за четири мушка гласа, св. 1, Нови Сад 1892.

г) Мала катавасија — одговори и црквене песме, које се поју на недељној, празничној и пређеосвећеној служби, на призивању и на опелу, за два дечија гласа, Нови Сад 1893.

д) Необјављени записи црквеног појања у Рукописном одељењу Матице српске (М. 1858), упор. Д. Петровић, Тихомир Остојић и српско појање, Свеске Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју 20, Серија књижевности и језика св. 7, Нови Сад 1991, 68-77.

5. Гаврило Бољарић — Никола Тајшановић:

а) Српско православно пјеније, по карловачком старом начину, св. 1 — делови Литургије, Сарајево 1887; св. 2, Сарајево 1887; св. 3 — Велики ирмоси, Сарајево 1887; св. 4 — Велики пост и Ускрс, Сарајсво 1889. Ове књиге рецензирао је Т. Остојић; РОМС, М. 5923.

б) Српско православно пјеније, по карловачком старом начину. Октоих, књ. ІІ, св. 1-9, Сарајево — Лајпциг 1891.

6. [Петар Костић, Јефта Петровић, ученици IV год. Карловачке богословије]:

Црквено велико пјеније, литографисано у штампарији А. Фукса, Нови Сад 1889.

7. Станко Морар (ученик Карловачке богословије):

а) Црквено пјеније, празничне стихаре и величанија, у ноте за један глас написао Станко Морар, православни богослов 11 године у Сремским Карловцима, Нови Сад 1891.

б) Осмогласник, замишљен као уџбеник појања; није познато да ли је рукопис сачуван. Као уџбеник појања рецензиран је 1891. године од стране професора Српске велике гимназије у Новом Саду, Тихомира Остојића и Јована Грчића; РОМС, М. 5946.

8. Јован Козобарић:

а) Велико црквено карловачко пјеније, Сремски Карловци 1893;

б) Православно црквено пјеније, по старом карловачком начину у ноте за један глас ставио протојереј Јован Козобарић, архијерејски намесник у Вуковару, књ. 1, Служебник и Требник, Осијек 1935.

в) Четири књиге рукописних записа (Осмогласник, Минејско појање, Триод, Пентикостар), налазе се у Архијерејском синоду Српске православне цркве.

9. Јован Константиновић:

а) Нотално српско православно црквено појање, у целини сабрао професор и катихета Српске учитељске школе Јован Константиновић, Пакрац 1900.

10. Непознати аутор — појање у Сомборској препарандији:

а) Православно српско црквено појање, као што поју приправници учитељске школе у Сомбору, издала приправничка омладина за своје потребе, Сомбор 1895.

б) Јосиф Лаковић, учитељски приправник 11 године, умножен препис Православног српског црквеног великог појања, литургијско (стр. 1-81), минејско (стр. 82-152), lacиna (стр. 99-112, 115-118, 145-146), део Триода (стр. 153-160).

в) Православно српско црквено велико појање и утврђене стихире по карловачком напеву, преписао Милорад Јовичић, учитељски приправник ІІІ године, шапирографисао Паја Поповицки, учитељски приправник ІІІ године; власник књиге Станимир Субић.

г) Православно српско црквено велико појање, пише Павле Илијевић, учитељски приправник ІІ године у Баји; рукопис садржи црквсне напеве, понеки препис хорске црквене песме за хор (Станковић, Бортњански, Топаловић, Остојић) и забавне мелодије са почетка овог века; Музиколошки институт САНУ.

11. Непознат записивач — појање у Карловачкој богословији:

а) Нотално српско православно црквено појање како поју карловачки богослови, преписао богослов Петар Трбојевић у Сремским Карловцима 1901; издали С. Стратимировић, племић и П. Трбојевић богослов. Запис на насловној страни књиге: „својина Бранка Милошевића онда[1901] богослова І. године, а сада пароха у Пордању у Темишварској епархији. Увезао и допунио ово 1915. год. фебруара у рату Европском, онда је и писац — издавач Стратимировић, катихета Сомборске женске препарандије затворен 1914. год. за анти домовинске ствари!”; Музиколошки институт САНУ.

б) Примерак сличан препису Трбојевића, влагом тешко оштећен — минејско појање (стр. 1-64), Триод и Пентикостар (стр. 65-97), литургијске песме (стр. 97-147); Музиколошки институт САНУ.

в) Сличан примерак са потписом Лазара Лере, литографисан у Сремским Карловцима око 1900; Музиколошки институт САНУ.

г) Православно српско црквено велико појање и утврђене стихире, стављено у ноте за један глас по карловачком напеву, својим ученицима средио и допунио протођакон Мирко Балубцић, Српска манастирска штампарија, Сремски Карловци 1913.

12. Бранко Цвејић:

а) Српско народно црквено појање по карловачком напеву — Осмогалсник. Баноштор 1905, рукопис; Народна библиотска Србије, РМ 33.

б) Српско народно црквено појање по карловачком напеву, св. 1 — Осмогласник; св. 2 — Општпе појање, Рума 1920, рукопис; Музиколошки институт САНУ, откуп Одбора за историју српске музике САНУ.

в) Српско народно црквено појање по карловачком напеву, десет рукописних књига писних у манастиру Врдник 1941, Народна библиотека Србије, РМ 31; фототипска издања три књиге приредио је Д. Стефановић: Србљак, Београд 1970; Триод, Пентикостар, Београд 1973.

г) Уџбеник српског народног црквеног појања, Београд 1950, рукопис, Народна библиотека Србије, РМ 32.

13. [Јоцо Пајкановић]:

Опће појање на вечерњи, јутрењу и литургији, Рељево 1906.

14. Стеван Ст. Мокрањац:

а) Српско народно црквено појање, књ. І — Осмогласник. Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1908, 2. изд. Београд 1922; 3. изд., Београд 1964.

б) Српско народно цркбено појање — Страно пјеније, литографисано у Београду 1914. и 1920. године; Предраг Миодраг нам је љубазно указао на примерке Страног пјенија лнтографисане за потребе богослова у Битољу (1927) и Призрену (1933).

в) Православно српско народно црквено појање — Опште појање, редакција и допуна Косте П. Манојловића, државна штампарија Краљевине Југославије, Београд 1935; изводи из Општег појања објављени су за потребе студената Богословског факултета 1988, и 1995.

15. Јован Живковић:

Нотни зборник црквених песама, І део — Опште појање, ІІ део — Минејско појање, ІІІ део — Великопосно појање; IV део — Пентикостарско појање, хармонизовано са додатим Литургијама у четири гласа за мушки хор, Нови Сад 1908.

16. Пера Ж. Илић:

Делови Литургије по певању Срба муслиманске вере у околини Призрена и Скопља 1910. године; рукопис у Музиколошком институту САНУ.

17. Исидор Бајић:

Српска православна црквена појанка, св. 1, 2, Београд, ѕ. а.

18. Ненад Барачки:

а) Нотни зборник српског народног црквеног појања по карловачком напеву, Нови Сад 1923; поновљено и поправљено издање Крагујевац 1995.

б) Свети и Велики Петак, вечерње и повечерје са каноном на плач Матере Божје, Нови Сад 1925;

в) Рождество Христово или Божић, православно српско црквено појање, Нови Сад 1926;

г) Воскресеније Христово или Ускрс, Нови Сад 1935;

д) Рукописни записи црквеног појања Н. Барачког поклоњени су богословији „Свети Сава” у Београду, а налазе се у Архијерејском синоду Српске православне цркве.

19. Божидар Јоксимовић:

Осмогласник и неке пригодне црквене песме, по певању проте Михаила Милићевића, инспектора Министарства вера, Београд 1924.

20. Лазар Лера:

а) Зборник црквеног појања, рукопис, 1940, стр. 1-43, 129-144, уметнут литографисан део стр. 129-144, са записима из 1920, 1923, 1925. и 1927. године; Музиколошки институт САНУ.

б) Рукописни записи око 2200 песама српског народног црквеног појања; Архијерејски синод српске православне цркве.

в) Расадник српског православног црквеног појања, 64 грамофонске плоче (78 обртаја), Edison Bel Penkala, Zagreb, s. a.

21. Владимир Ђорђевић:

а) Литургија недељна или празнична — кад се певају „Блажени”, забележио, за два гласа удесио и за мушки хор хармонизовао В. Р. Ђорђевић, Београд 1927.

22. Стефан Ластавица:

а) Осмогласник, Београд 1955;

б) Празнично појање, књ. І и ІІ, Београд 1969.

23. Дамаскин Грданички:

Српско црквено појање на црквенословенском и српском језику, део І — Литургија; део 11 — Вечерња, Јутрење; део ІІІ — Осмогласник, Београд 1972.

24. Вукашин Д. Бојић:

Извод из Литургије, стр. 112; Извод из Триода и Пентикостара, стр. 217; Извод из Минеја, стр. 123, Кикинда 1988; рукопис код аутора, ксерокс копија у Музиколошком институту САНУ.

25. Теодор Илић:

Рукописни записи српског црквеног појања прилагођеног текстовима преведеннм на савремени српски језик; рукопис код аутора.

У угластој загради [ ] се налазе имена могућих записивача или можда само приређивача и власника умножених појачких зборника.

НАПОМЕНЕ

Упор. M. Gerbert, De Cantu et Musicа Ѕаcrа, st. Blasius 1774; reprint 1968; O. Heischer, Neumen Studien, Bd. I-III, Berlin 1904; M. Vеlіmігоvіc, Study of Byzantine Music in the West, Balkan Studіеѕ, 5, Thessaloniki 1964, 63-76; M. k. Hadjiyakoumis, Research and Studies in Greek Sacred Music, Athens 1971; k. Levy, Byzantine Rise, Music of the — Historiography, у: The New Grove Dictionary оf Music and Musicians, vol. 2, London 1980.
Микола Дилецький, Граматика музикальна, фотокопія рукопису 1723 року, прир. О. Ц. Якименко, Музична Украіна, Київ 1970.
Упор. M. Vеlіmігоvіc, Stand der Forschung ubеr kirchenslavische Musik, Zeitschrift fur slavische Philologie, Band XXXI, Heft 1, 1963, 144-169; Й. А. Гардмер, Бogослужебное пенїе русской православной церкви, т. I, Jordanville, New York 1980, 1.
Упoр. L. Richter, "Pѕеlluѕ" Тratіѕе оп Music іп Mizler's Bibliothek, Studies in Easten Chant, vol. ІІ, Lоndоn 1971, 112-128; K. Levy, Byzantine Rіte Muѕik of the — Byzantine Muѕic Тhеоrу, у: Тhе Nеw Grove Dіctionаrу of Music and Musicіаnѕ, vol. 2, 562-563.
K. Levy, нав. дело; Ch. Bentas, The Treatise оn Music bу John Laskaris, Studies in Eastern Chant, vol. II, 21-27; Gr. Th. Ѕtаthіѕ, I Manoscritti e la Tradizione Musicale Віzапtіпо — Ѕіпаіtіcа, Theologia, Atene 1972, 3-40.
Monumenta Musicae Byzantinae, Corpus Ѕcriрtоrum De Re Musica: Gabriel Hicromonachos.Abhandlung uber den Kirchengesang, ed. by Ch. Hannick and G. Wolfram, vol. 1, Vienna 1985; Тhе Treatise of Manuel Chrуѕарhеѕ, the Lampadarios: On the Theory of the Art of Chanting and on Certain Erroneous Views that Ѕоmе Hold about it, ed. by D. Conomos, vol 2, Vіеnnа 1985; Hieronymos Tragodistes. uber das Erfordernis von Ѕchriftzеіchen fur die Musik der Griechen, ed. by B. Schartau, vol. III, Vienna 1990.
Упор. описе рукописа у манастирима на Светој Гори: Gr. Stathis, TA HIROGRAPHA VYZANTINIS MUSIKIS, AGION OROS, t. I, Atina 1975; t. II, Atina 1976. t. III, Atina 1977; А. Јаковљевић, Инвентар музичких рукописа манастира Хиландара, Хиландарски зборник 4, Београд 1978, 193-234.
Maureen M. Morgan, The "Three Teachers" and Their Рlаcе іп іhе History of Greck Church Music, Studіеѕ in Eastern Chant, vol. I, London 1971, 86-99; K. Romanou, A New Approach to the Work of Chrуѕаntоѕ of Madytos: The New Method оf Muѕical Notation in the Greek Church, Studies in Eastern Chant, vol. IV, New York 1990, 89-100.
K. Romanou, нав. дело.
Isagogi is to' theoritihti, Рагіѕ 1819; Mega Theoritokon tin mosihiph, Trieste 1832. Упор. Theodoros Aristokles, Konstantiu A 'Viorapsia, Constantinople 1866, 6; цитирано према K. Romanou, нав. дело, 95, напомена бр. 19.
Упор. Д. Петровић, Српско народно црквено појање и његови записивачи, у: Српска музика кроз векове, Галерија САНУ, књ. 22, Београд 1970, 251-266; радови П. Бингулца, Д. Стефановића, Д. Петровић, у: Корнелије Станковић и његово доба, Зборник радова са научног скупа одржаног октобра 1981. године, Српска академија наука и уметности, Научни скупови, књ. 24, Београд 1985, 105-115, 123-134, 137-145.
Архив САНУ, Сремски Карловци, Митрополијско — патријаршијски фонд А, 585/1847.
D. Реtrоvіc, Роcеcі vіsеglаѕја u srpskoj crkvenoj muzici, Muzіkоlоskі zbornik XVІІІ2, Ljubljana 1981, 111-122; Ista, Muzika u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Trstu, Muzіkоlоskі zbornik XXV, Ljubljana 1989, 95-106; Д. Михалек, Франческо Синико — композитор Српске литургије (1840), Свеске Матице српске — грађа и прилози за култуну и друштвену историју, бр. 6, 1987, 53-57. 14
Д. Стефановић, Прилoг проучавању нотних аутографа, архивских и друтих докумената о Корнелију Станковићу, у: Корнелије Станковић и његово доба, Зборник радова са научног скупа одржаног октобра 1981. године, Српска академија наука и уметности, 1 Научни скупови, књ. 24, Београд 1985, 123-134.
Й. А. Гарднер, Богослужебное пенїе русской православной церкви, т. I-II, Jordanvillе, Nеw York 1980, 1
Упор. К. Mаnојlоvіc, Muzika i nјеn razvoj u Bugarskoj, Zagreb 1933; ргеstаmраnо iz „Sv. Ceciliје”; Агапия Баларева, Хоровото дело в България от средата на XIX в. до 1944 г., София 1992.
K. Levy, Byzantine Rite, Music of the, y: The New Grove Dictionary of Music and Musicians, vol. 2, 561-563; M. Adamis, An Example of Polyphony in Byzantine Music of the Late Middle Ages, y: Report of the 11th Congress of the International Musicological Ѕоcіеtу — Copenhagen 1972, vol. II, Copenhagen 1975, 737-747; D. Conomos, Experimental Polyphony, According to the... Latins' in Late Byzantine Psalmody.
Упор. у Прилогу, бр. 1а.
Упор. у Прилогу, бр. 3, 6-11.
Упор. М. Павлoвић, Заоставштина Корнелија Станковића, у: Кoрнeлијe Станковић и његово доба, 147-170; Д. Петровић, Осмогласник у српском појању и мелографском раду Стевана Мокрањца, у: Духовна музика IV, Сабрана дела Стевана Ст. Мокрањца, књ. 7, Београд 1995.
М. Павловић, нав. дело, 161-167.
Упор. у овом раду Прилoг, бр. 22, 23.
V. Zgаnеc: Folklore Elements іп the Yugoslav Orthodox and Roman Catholic Liturgical Chant. International Folk Music Journal, VIII, 1956, 19-22; Иcти, Muzіckі Fоlklоr I, Zagreb 1962, 160-175.
Академија наука Босне и Херцеговине, Сарајево 1986.
К. Станковић, Предговор, у: Православно црквено појање у Србског народа, књ. 1, Беч 1862; текст штампан у савременој ортографији са преводима на енглески и немачки језик, види: Одбор за фототипска издања Српске академије наука и уметности, Народне библиотеке Србије и Матице српске, књ. 16, Београд 1994.
Упор. у Прилогу, бр. 5а, б,; 18а.
Упор. у Прилогу, бр. 14а.
Т. Остојић, Предговор, у: Православно српеко црквено пјеније по старом карловачком начину, Нови Сад 1896, VII-XVI, прештампано у Бравковом колу 1897. године. Мали зборник радова посвећен животу и раду овог значајног историчара српске културе обајвљен је у Свескама Матице српске, грађа и прилози за културну и друштвену историју, Серија књижевности и језика, св. 7, Нови Сад 1991.
Ст. Новаковић, Старинско црквено певање, Караџић, 11, 4, Алексинац 1900, 57-58.
Jean-Baptiste Thibaut јe ово предавање исте године и публиковао, La Muѕіque byzantine chez les Ѕlaves, Tribune de Ѕаіnt Gervаіѕ, vol. X, Раrіѕ 1904, рр. 158-162. О Тибоовом веома значајном музиколошком раду упор. E. Wellesz, A Нistоrу of byzantine Muѕіc and Hymnography, Ist ed., Oxford 1949, рp. 13-18.
П. Деспотовић, Старинско црквено певање, Караџић, П, 5, 83-84.
П. Коњовић, Musica Divina, у: Стеван Ст. Мокрањац, Београд 1956, поновљено издање, Матица српска — Нови Сад 1984; Исти, Међусобни утицаји народне и црквене музике, у: Огледи о музици, Београд 1965, 254-259.
Ст. Ст. Мокрањац, Православно српско народно црквено појање — Опште појање, у редакцији и допуни Косте П. Манојловића, Београд 1935.
Ст. Новаковић, Старинско црквено певање, Караџић, II, 4, Алексинац 1900, 57-58.
М. Милојевић, Музика и православна црква, Годишњак и календар Српске православне патријаршије за 1933. годину, Сремски Карловци 1933, 115-135.
П. Бингулац, Стеван Мокрањац и црквена музика, у: Зборник радова о Стевану Мокрањцу, Српска академија наука и уметности, Одељење ликовне и музичке уметности, Београд 1971, 13-31.
Н. Дучић, Старине хиландарске, Гласник Српског ученог друштва, 56, Београд 1884, 116.
К. П. Манојловић, Предговор, у: Ст. СТ. Мокрањац, Православно српско народно црквено појање — Опште појање, Београд 1935, 10-11.
К. П. Mанoјлoвић, Предговор, у: Православно српско народно црквено појање — Опште појање, Београд 1935, 1-13.
Нав. дело, І 1; Д. Стефановић, Изгорели неумски рукопис бр. 93 Народне библиотеке — једини познати музички споменик из српског средњег века, Библиотекар, XIII, 5, Београд 1961, 379-384.
Упор. М. Велимировић, The Present Status of Research in Slavic Chant, Acta Musicologica, XLIV, 1972, 235-265; D. Toulatos-Banker, State of the Discipline of Byzantine Music, Acta Musicologica, L, 1978,181-195.
Студије о поменутим рукописима писали су Димитрије Стефановић, Милош Велимировић, Јелена Милојковић — Ђурић, Ана Пенингтон, Димитрије Кономос, Даница Петровић, Андрија Јаковљевић. Не постоји новија потпуна библиографија ових радова.
Најобимније публикације су: Стара српска музика. Примери црквених песама из XV века, приредио Д. Стефановић, Посебна издања Музиколошког института САНУ, књ. 15 I/П, Београд 1973; D. Реtгоvіc, Osmoglasnik u Muzіckој tradiciji Јuznіh ЅІоvеnа. Posebna izdanja Muzіkоlоskоg instituta SANU, knj. 16 IIII, Beograd 1982.
Упор. А. Јаковљевић, Инвенtар музичких рукописа манастира Хиландара, Хиландарски зборник 4, Београд 1978, 193-234; Д. Петровић, нав. дело; D. Stefanovic, An Additional Checklist of Hilandar Slavonic Music Manuscripts, Хиландарски зборник 7, Београд 1989, 163-176.
D. Conomos, Stefan the Ѕеrb, у: The New Grove Dictionary оf Muѕic and Musicians, vol. 18, 93.
Одустали смо од намере да појединачно анализирамо овакве текстове јер сматрамо да они својим професионалним нивоом не заслужују озбиљну научну рецензију. Упор. С. Јаћимовић, О аутентичном у музици српске цркве, Хришћанска мисао, 1, 1992; Исти, О аутентичном у музици српске цркве, у: Српска Византија, Београд 1993, 187-194; Исти, О савременим интерпретацијама музике византијске цркве, Хришћанска мисао, 3-5, 1993, 74-77; Катарина Пупезин, Корeни хришћанског духовног живота као извориште византијске црквене музике, Банатски весник православне српске цркве, VII, 3, Вршац 1987, 13-16; В. Вуловић, Неколико речи о песмама које зовемо духовним, Елементи црквеног појања који га чине неправославним, Банатски весник православне цркве, LIII (XIII), 1-2, Вршац 1993, 27-29, 30-43. Кругу збивања која сведоче о различитим облицима неодговорног односа према црквеној музици припада и поступак спроведен у филму о римским царским градовима (стручни консултант археолог Д. Срејовић) у којем појац, проф. В. Илић, текстове римских записа пева по црквеним гласовима српског црквеног појања. На компакт диску који је најављен као први у низу Тhе Ваlkаnѕ еnd its Musical Roots: Serbian Folk Music — varia, CD-3004, ITV Melomarket, 1994, између сватовца и седељачке песме налази се, некритички одабрани без икаквог критеријума у овакво издање увршћен, одломак певања на Литургији, снимљен у цркви у Новом Милошеву (Банат), уз недопустиво лош аматереки писан коментар.